Autorica: Jasmina Imamović

LICA:  Otac I dječak Amir.
POZORNICA:
Otac u kuhinji guli krompir. Zvono na vratima zazvoni I trgne ga iz misli. Ustane, otvori vrata, a pred vratima dječak (sin Amir) sa ruksakom, oborene glave ulazi u kuću I ništa ne govori.
OTAC: Dobar dan, sine!
SIN: (uzdahne duboko) Ma kakvi dobar, grozan dan tata.
OTAC: Kako sine, zar napolju ne sija sunce?
SIN: Sija tata, ali u mom dnevniku pljušti velika kiša.
OTAC: (iznenađeno I zabrinuto) Kakva kiša Amire?
SIN: Danas sam dobio, nećeš vjerovati dvije I po jedinice (pokazuje dva I još pola jednog prsta)
OTAC: (začuđeno)Dvije i po!
SIN: Jest tata, upravo tako, dvije i još pola jedinice (opet pokazuje prste na ruci).
OTAC: (sjeda) Hajde sjedi, pa svome tati sve polahko ispričaj. (primiče I drugu stolicu na koju sjeda sin)
SIN: Prvi čas nam bila ona matematika. Znaš da je ionako slabo znam. Učiteljica mi zadala zadatak, možeš samo zamisliti kakav?
OTAC: Kakav sine dragi?
SIN: Jedna domaćica koja ima mnogočlanu porodicu kupila gajbu voća u kojoj je bilo nekoliko kilograma jabuka, nekoliko kilograma krušaka I šljiva. Onda je odlučila napraviti džem. Izračunam ja nekako na jedvite jade koliko ukupno ima voća, a kad dođoh do džema, ni makac. I džem I tegle zajedno sa domaćicom me zbuniše da sam na kraju rekao : ”Što joj sav džem ne izgori da se ne mučim”.
OTAC: Šta će učiteljica na tvoju konstataciju?
SIN: Nagrdi me pošteno kako sam bezdušan da toliku porodicu ostavim bez džema I upisa mi veliku kečinu u dnevnik.
OTAC: (slegne ramenima) Dobro, teško da bih se i ja snašao u tom zadatku. A iz čega je druga?
SIN: Prvo je došlo ono pola jedinice.
OTAC: Hajde po redu, ništa tati ne preskači.
SIN: Drugi čas nam je bila vjeronauka. Pita mene učiteljica: “Koliko Amire imamo Bajrama”? Ja k’o iz topa! Nijedan!  “Kako nijedan”?-gleda ona mene začuđeno.
OTAC: (prekine sina, začuđeno) Kako sine Amire. Pa zar ne znaš da imamo dva Bajrama, dva sine! (ubjedljivo)
SIN: Dobro tata, a zašto onda mama  kaže da će joj osvanuti Bajram kad ti nađeš zaposljenje I doneseš platu?
OTAC: Nemoj ti sve uzimati onako kako mama kaže. Tu si baš zabrljao.
SIN: Znam. Smilova se učiteljica I reče da će upisati samo pola jedinice.
OTAC: (radoznalo) A treća? Iz čega je?
SIN: Iz bosanskog, ona je najveća. K’o kuća?
OTAC: Zar baš? Ni manje ni više, k’o kuća?
SIN: Bogami tata preko cijele rubrike. Došla učiteljica I onako otvorila dnevnik, pa na koga dođe red.
OTAC:(upitno) I sigurno otvori tebe?
SIN: Na moju nesreću. Napisa učiteljica rečenicu: Mama pravi ručak. Pronađi nam Amire u rečenici imenice I glagole. Vidim ja da nešto ne štima, mislim hoću li reći, neću li, ma hoću, pa šta bude. Ova vam je učiteljice rečenica neispravna. “Kako”? – začudi se učiteljica. –Tako- rekoh ja smireno. U mojoj kući mama nikad ne kuha. “Pa ko kuha”?- začudi se učiteljica.- Tata, on uvijek kuha. “Dobro” – reče učiteljica I umjesto mama napiše tata. Onda dođe rečenica: Tata kuha ručak.
OTAC: (sav se unio u sinovljevu priču) Tako je sine, u pravu si.A nek’ si i rek’o istinu.
SIN: Opet rečenica nije ispravna- rekoh. “Kako, zašto”? zbuni se učiteljica. – Zato što ono što moj tata napravi, mama ne zove ručak već, ne znam kako, tu sam tata baš zapeo. Buć, buć, - zamucam ja –bućkuriš! - izvalim kao da sam Ameriku otkrio.
OTAC: A učiteljica, šta će ona na to?
SIN: Ona se naljuti I reče: ”Evo tebi u denvnik jedan bućkuriš, pa da vidiš s kim ćeš zbijati šale.” Idući na mjesto pomislim šta će mi još jedan bućkuriš kad ga ionako ne volim.
OTAC: (upitno) Zašto sine Amire? Baš sam za ručak htio napraviti bućkuriš.
U tom trenutku zazvoni zvono na vratima. Otac pogleda u sat. Onda izgubljeno pogleda u sina.
OTAC: Kakav ono sine Amire reče da ti je danas dan?
SIN: Grozan, tata.
OTAC: Meni je sine crn, jer se mama vratila sa posla, a ručak nije gotov!
(zavjesa)